Вечан помен или црквенословенски „вјечнаја памјат“ јесте молитва Богу да се сећа преминулога. Истинска смрт није једнодимензионална. Она се не своди само на престанак биолошко – физичких процеса који тело одржавају у животу, већ подразумева и метафизичке последице. Једна од њих јесте и феномен заборава. У тренутку смрти, не може се речи да личност покојника, у апсолутном смислу, престаје да живи. Мада смрт у једној димензији делује као апсолутни победник трагичне борбе човека да одржи од Бога му удахнут „дах животни“, у другој димензији ствари нису тако једноставне. Нешто што, између осталог, опстаје, јесте сећање. Личност произлази из односа. За однос су нам потребни други. Други, у живој успомени чувају тренутке, осећаје, разговоре, слике, кроз које покојникова личност наставља да одолева и одупре се коначном крају трагедије живота означеног грехом и падом – крају оличеном у потпуном забораву. И други, који у свом сећању чувају трагове личности преминулих сродника, пријатеља, познаника, су, у крајњој линији, само људи које, пре или касније, чека исти трновит пут. У једном тренутку, више нема других који би се сећали. Делује да је смрт однела потпуну победу и да је заборав прогутао све што је остало од особе која је у једном тренутку у историји, у себи носила делић пуноће живота. Ипак, и у том, најтамнијем, тренутку тама не обузима светлост. Постоји Неко кога смрт није успела да надвлада. Бог.  Да ли је, слободно можемо рећи, молитва „вјечнаја памјат“, на неки начин, вапај Богу да не заборави преминулог и на тај начин до другог доласка и општег васкрсења сачува оно што опстаје након физичке смрти? Тешко. Бог творевину познаје као „сопствене жеље“ (Максим Исповедник, PG 91, 1085.), а Бог не заборавља своје жеље. Молитва „вјечнаја памјат“ не служи да опомене Бога да се сећа, већ да опомене нас саме, да у том тешком часу, када се привремено растајемо од драге нам особе, не заборавимо да успомена на њу никада неће престати, и да су у уму Божијем сви живи. То је утеха, топлина ватре у зимском дану, рука на рамену и шапат који каже „постоји Неко ко се сећа“.