Један од најновијих Светитеља, који је као „наставник и отац наш“ у овој нашој епохи право говорио и правилно управљао речју Истине Божје, то јест истином Православне вере, и исту потврдио својим светим и благодатним животом и својим преподобним и богоугодним свршетком, јесте и свети чудотворац Егински Свети Нектарије, епископ Пентапољски, који се упокојио у Господу 9. новембра 1920. године, а саборно је увршћен у црквени календар Светих 1961. године.

За све православне хришћане данас, не само за оне на Светитељевом острву Егини и у отаџбини му Грчкој, већ и свуда широм света где год живе православни који гледају на свето и чудотворно живљење Светих Отаца својих и подражавају веру њихову, довољно је само и споменути име Светог Нектарија Пентапољског и Егинског, па да се одмах разбуди у верним душама православним онај „добри залог“ Духа Светог, који Светитељи положише и заложише у нас својим животом и радом међу нама и својим чесним и богоугодним „свршетком“ у Господу. Свети од Христа Бога и Светитеља Његових поверени нам „залог вере“ Православне јесте овај: реч Божја, Еванђеље Христово, печат и благодат Духа Светога, вера и проповед Aпостола, догмати и богословље Отаца, ороси и символи Сабора, мучеништво Мученика, исповедништво Исповедника, подвизи Подвижника, светост и чудотворство Светитеља, живљење и богослужење Православних кроз све векове на земљи и на небу. Тај свеукупни „добри залог“ Духа Светог (1 Тим. 6, 20; 2 Тим. 1, 12-14), у свој његовој православно-католичанској, саборној пуноћи, имао је богато и пребогато овај нови свети отац Цркве Православне Свети Нектарије Чудотворац, и њиме као неким божанским нектаром, како се каже у његовом тропару, обогатио је и стално богати све нас православне и сав свет. Јер, по речима једног другог Светитеља наших дана, овога пута из наших крајева,“док Запад богати свет књигама, Православље га богати Светитељима“.

Но Свети Нектарије Егински нас није обогатио само својим светим и чудотворним животом и личношћу, него и многим дивним историјским, богословским и духовним књигама и песмама, које се у наше дане стално издају у суседној Грчкој (у Солуну и Атини), а и преводе се у Европи и Америци. О једној таквој његовој књизи, коју ових дана издаје у Грчкој епископ са Светитељеве Егине и Идре г. Јеротеј, ми бисмо хтели да овде детаљније проговоримо и представимо је нашој богословској и црквеној јавности, чиме бисмо хтели да се унеколико одужимо овом новом светом оцу и богослову Православне Цркве. Ради се о Светитељевом студиозном раду из историје Цркве, у два тома, који се зове „Историјска студија о узроцима расцепа (шизме)“ .

Проучавајући ово историјско и богословско дело Светог Нектарија о узроцима великог раскола Цркве, или тачније по њему, о узроцима отцепљења Западне Цркве од Апостолске Православне Цркве на Истоку, нашли смо се често пута пред њим заиста задивљени. Навикнути често да у књигама такве врсте, написаним за последња два-три века, наилазимо често на недовољну историјску и богословску обавештеност, а и полемичку пристрасност, задивили смо се кад смо код Светог Нектарија сусрели сасвим другачију студију, студију изузетне важности по њеном осећању за историју и историјску правду и по њеним беспрекорним закључцима и резултатима. Заиста, ова нам је књига пресудно помогла у упознавању оне друге стране овог великог Светитеља, нашег савременика, која је иначе мало позната, а то је његова богословска ширина и научничка студиозност његовог духа, његова истинска наука, наука по Богу а не само по човеку, која му је и пружила ону мудру проницљивост и прозорљивост у непристрасном и епистимском изучавању и процењивању историјске истине о Цркви Богочовека Христа на земљи кроз векове.

За иоле непристрасног читаоца постаје при читању очигледно да је ову књигу написао један заиста свети човек, са светитељском свешћу и одговорношћу пред Богом, људима и историјом. Писана је ова студија са ретким познавањем црквене историје и њених проблема, са коришћењем пре свега аутентичних историјских извора, а и многих историјских студија (и то на више европских језика), али без повођења за грешкама једних или других од њих. Због тога и резултати у њој, изведени из непристрасног проучавања историје Цркве првих петнаест векова, стављају ову књигу међу најбоље до данас написане студије овакве врсте, и, шта више, изнад многих и од најбољих, јер се у њој појављује облагодаћена хришћанска савест Светитеља Нектарија, чиста од пристрасне предубеђености која је често присутна и код великих историчара.

Ово дело написао је Свети Нектарије године 1895, но оно је такво да ни данас није ништа изгубило од своје актуелности и интересантности. Повод пак за писање био му је следећи. У прошлом су веку папе из Рима упућивале више пута своје позиве Православној Цркви: да се присаједини Риму и потчини „монократорији“ Римског понтифекса. Тако, папa Пије IX (1846-78), онај исти папa што је касније (1870.г) држао I Ватикански концил на коме је прогласио догмат о папској „непогрешивости“, две године по своме узласку на папски престо (тј. 1848..) послао је једну своју енциклику „Источнима“, којом је призивао Православне на потчињење Риму и себи. На папску енциклику дат је тада онај блистави одговор Православних, познат као „Посланица Православних патријарха Истока“ (исте те 1848. године). Овај надахнути одговор Православних патријараха, пун еванђелског духа и неоспорне историјске истине, имао је велики одјек широм православног народа свих помесних Православних Цркава, и сигурно да је утицао и на Светог Нектарија и његово писање ове студије. Затим, деведесетих година, управо 1895, дошао је из Рима следећи „позив на потчињење“, упућен Православнима од стране папе Лава XIII (1878-1903), на који је такође дат одговарајући одговор од стране Св. Синода Цариградске Цркве те исте године. Управо овим поводом написана је и студија Светог Нектарија и она представља његов одговор на горњи папски позив.

Оба споменута одговора Православних епископа, као и овај опширни историјски одговор Светог Нектарија, такође епископа Православне Цркве, ни у ком случају нису мотивисани нити испуњени неким „духом мржње“, „нетрпељивости“ или „полемике“, како данас воле често да кажу извесни „бестрасни“ и „великодушни“ екуменисти (попут, на пример, покојног патријарха Атинагоре и присталица такве врсте „екуменизма“), клеветајући уствари на тај начин многе свете поборнике Православља за последњих десет векова. Напротив, Посланице Православних патријараха и епископа и ово историјско-богословско дело Светог Нектарија написани су у духу еванђелског смиреноумља и кротости али и истинољубивости, у духу апостолско-предањске вере доживљаване увек у свези мира и љубави, љубави Истине и истине Љубави, божанске и богочовечанске. Тако су говорили и писали Свети Оци, и тако треба да говоре и пишу одговорни за праву веру и спасење свога народа православни Епископи. Такав је био Свети отац Нектарије, епископ Пентапољски, човек и јерарх свет и облагодаћен, од Бога потврђен и запечаћен светошћу живота, православношћу вере и боголикошћу љубави и човекољубља, те је зато тако и писао. Зато читаво његово дело прожима не „мржња“ нити „полемика“, него чиста и просвећена црквена савест његова, светитељска савест, која све мери Еванђељем Спаситеља Христа, који је Глава и Господ Цркве, а и неумитном истином историје каква је кроз векове постојала и живела и испољавала се у Цркви Божјој, све до великог расцепа и отцепљења Рима од Православља.

Епископ захумски

херцеговачки Атанасије (Јевтић)